Duga, ledena zima završava. Konačno. Ne pamtim takvu hladnoću, u svakom smislu. Ne pamtim da je ijedne zime moga života bilo tako malo sunčevih zraka. Da je bilo tako teško, bez kraja, bez lepote zimske idile. A zimu i inače ne volim baš najviše. Posebno ne u gradu.[…]

Došlo tako neko vreme da je moderno pričati o hrani. Ali, ne onako normalno – ja volim, ti voliš. To se retko dešava. Više onako da se natežemo i raspravljamo ko je u pravu, i u konfliktu rastajemo. Nešto mislim, ponašamo se kao da taj neki način na[…]

Nemojte molim vas, ako ukucate broj kartice, pokrašće vas! Dobro, neću, mislim, možda i bih da znam kako to da uradim. Jer, na računu nemam baš neke goleme iznose, nikad. A i moja kartica iz one banke, to vam je, rekla bih, neki srednjevekovni model, jer na internetu[…]

Tako mi ponekad dođe da kliknem na naslov koji me u osnovi iritira. I tako ponekad vidim tekstove i fotke nekih žena, manje ili više poznatih, lepih, zgodnih. I rečenice opšteg čuđenja i divljenja u isti mah, jer imaju „preko 40“ i još izgledaju fenomenalno! Znam, nisam ni[…]

Izvini, ali ja stvarno nemam tvoj broj telefona. To je jedna od rečenica koju često izgovaram. A kada me neko pita kako je to moguće, krajnje ravnodušno odgovorim: zato što mi je mobilni telefon OPET upao u WC šolju… To je naizgled tužna i čudna „priča mog života“.[…]

Ponekad, čovek ostane bez reči. Nekad od šoka od onoga što vidi i čuje, a često i zato što niti želi niti misli da je potrebno išta više reći. E tako meni dođe. Tom ćutanju koje ne prati čak ni mimika, prethode pokušaji da komuniciramo – rečima. Nekako[…]

Jao, brate, ekskurzija a detetu ističe pasoš u decembru! Bus-plus! Jutros me ta misao probudila oko 5, i onako otkinuta od sna, nisam znala do kada joj ova stara kartica važi…Pa kakva sam ja to majka? Možda je to i zato što su već velike. Kad su bile[…]

Prvo, mi mnogo volimo našu terasu. Mnogo volimo u periodu od aprila a često i marta, pa sve do novembra da,sedimo na njoj, ćaskamo i pijemo kafu. I ujutru i uveče. Drugo, ove godine možemo samo tužno da je gledamo, zatrpanu prašinom i praznih žardinjera. I treće, zna[…]

Ja sam nemi posmatrač mržnje koja fercera svuda oko nas. Mržnje koja mi nije potrebna. Jer, ne mogu da je osetim. I ne želim. Mogu da volim ili da ne volim, ali da mrzim, ne mogu. Recimo, ne volim što sve samo posmatram, trudeći se da do mene[…]

I tako, krenemo u poznatom pravcu. Dakle, imamo iskustva. Nešto više od 700 kilometara uglavnom auto-puta deli nas od letovališta. Jednom, s pauzom za kafu i 2 granična prelaza sa po 2 granične kontrole, putovali smo do Beograda 7 sati. Sada znamo da je preći granicu sve više[…]