„A koji si ti čips jela kad si bila mala?“ Kako koji, onaj jedan jedini. Čačanski. I to sa ukusom? Krompira. Valjda. Mi smo birali između njega, Smokija i grisina. Kojih? Jednih jedinih. I to ne svaki dan. Više onako, s posebnim povodom. Donesu ti gosti. Deda Mraz[…]

Kada smo par godina pomislili da je trenutak da kupimo vikendicu, nađemo neki naš raj u prirodi za oporavak od gradskog ludila, plan je bio da tamo odlazimo svakog vikenda. Skoro svakog, osim ako ne veje, nije sve zaleđeno, ne pljušti previše. I tako, završava naše peto leto[…]

Ah, taj juni. Tako nabijen emocijama, suzama radosnicama ali i onim od straha, krajeva i početaka. Juni. Mesec kada stižu – oni. Novi, mladi ljudi, oni koje smo mi stvorili. Ja. I ti. I ona niz ulicu. I tvoj rođak. I oni tamo. I ovi ovamo. Deca koju[…]

Ima tako nekih dana kada se za tebe, kao muve, lepe neki nevaspitani ljudi. I kada tebi baš i nije dan, pa im brže i jače uzratiš. Šetali smo pse i zastali kraj piljare. Naši psi imaju po 3 kilograma težine. Mnoge mačke su veće od njih. I[…]

Znaš šta ima novo? Ovaj kad je uzeo bušilicom da probuši rupu pogodio vodovodnu cev… Mislim, stvarno…Deset uveče je. Isključili smo vodu. Imamo je i više nego dovoljno po celom kupatilu. Praznimo bojler. I sve ostale prostore u kojima bi se voda mogla naći. Nemamo kupatilo. Do daljeg.[…]

Kad kreneš u školu, oni koji je završavaju su ti matori. Kad napuniš 15, jedva čekaš 18-ti rođendan. Sa 20 znaš da nikada nećeš omatoriti i da je ceo svet tvoj. Sa 25 su ti oni od 50 starci. Sa 50 su oni koji imaju 70 godina još[…]

Nisam ni znala da postoji. On je takve emocije probudio u nama. Ako slučajnosti, postoje, onda se desilo baš tako, slučajno. A ne postoje. Prvo smo celu deceniju, od kada je Andrea propričala slušali neprekidno: ja bih psa, hoću psa, kupite mi psa, ja bih psa, kada ću[…]

Često se setim jednog razgovora sa ćerkom pre par godina. Mama, a na kom kanalu si najviše volela da gledaš crtaće? Naravno da sam pokušala da dam odgovor koji bi razumela. Na onom jednom jedinom. Bio jedan pre podne, i drugi uveče u 7 i 15. Ništa nije[…]

Koni i Beka su ta tri dana lajali naizgled neprekidno. Kao što rade psi kad osete nevolju. Znala sam da silazi stepenicama. Sporije nego inače. Možda zato što to čini – poslednji put. Da otvorim vrata? Ma ne. Ali, treba da je pozdravim. Ipak, ne. Misliće da se[…]

Kad čovek dobije dete, sve što se dešava postaje spektakularno. Kao da istorija čovečanstva ispisuje svoje prve stranice. Posebno su prve godine iz ugla slučajnih posmatrača nenormalne, ali kada dete poraste, neke takve slike postaju uspomene koje greju dušu… Moj tata je bio posebno nenormalan. Nije bio mladić[…]