Kad si na pola puta od devojčice do devojke, ogledalo je važno. Što veće to bolje. Još ako sužava, lepota! I da je u tvojoj sobi, ako je imaš, naravno. Nama rođenim onih decenija koje stalno pominju kao najbolje, nama koji smo premotavali kasete s muzikom koristeći obične[…]

Da li je ono moj život? Onaj što ga živi neka žena, tako nalik meni? Vidi, ima skoro sve isto, tačno bih pomislila da sam to ja. Ali, nisam. Jer, ja sve gledam iz daljine. Jeste to neki život paralelan mom, ali, taj njen mi se nešto baš[…]

Dani skoro pa isti. Menjaju se naslovi i brojevi, ali teme su nepromenjene. Neke nalik onim starim, uobičajenim i lepim. Ali i mnogo novih, neočekivanih, neželjenih koje su zamenile one koje životu daju vesele note i žarke boje. Put u gustoj magli, ne možeš da se vratiš, ne[…]

A što ne vodiš dnevnik, pa to objavljuješ? Hm, možda bi i bilo zanimljivo. I korisno. Znam, pisanje leči, čisti dušu, bistri misli. Pisanje volim. Ide mi, čujem od ljudi. Pa onda, gde je zapelo? Zašto ni jedan dan tih 12 nedelja nije obeležila ni jedna misao, ni[…]

Naš poštar zvoni na poseban način. Zato u žurbi prođem pored interfona i otvorim mu vrata bez dizanja slušalice. Ali, on zvoni ponovo. To znači da nam je stiglo nešto što mora da nam da u ruke. Veliki koverat. Debeljuškast. Anđela ga otvara, čita neku čestitku i ćuti[…]

Prohladni i očaravajuće vedar februarski dan. Nas dvoje i naša dva psa. Idemo u prirodu, između ostalog i sa željom da se njih dvoje istrče i igraju posle par kišnih dana koje su proveli u stanu. Da njih nema, mi bismo bili na drugom mestu. U nekom kafiću,[…]

Pre par godina razgovaram sa nekim Dancima, pitam kakve su tamo kazne za nelegalnu gradnju, jer je tih dana jedna od najvažnijih tema kod nas bila upravo legalizacija objekata. Gledaju me zbunjeno, tri puta im ponavljam pitanje. Kakve kazne? Nelegalna gradnja? Zašto bismo gradili nešto za šta nemamo[…]

Bio jednom jedan rat. Ne ovaj naš, onaj globalni pre njega, ali jednako lud. Posebno na ovim prostorima. Kad se glavom plaćalo i ono što s ratom nije imalo veze. I svašta se posle rata gura pod tepih. A guralo se i pod zemlju, i iz zemlje, odnosno[…]

„A koji si ti čips jela kad si bila mala?“ Kako koji, onaj jedan jedini. Čačanski. I to sa ukusom? Krompira. Valjda. Mi smo birali između njega, Smokija i grisina. Kojih? Jednih jedinih. I to ne svaki dan. Više onako, s posebnim povodom. Donesu ti gosti. Deda Mraz[…]

Sećam se da je moj otac, s bolnim izrazom lica, ponavljao kako mu ništa žalije nije nego što, i sto diploma da imam, neću umeti da izbegnem ribanje WC šolje. I kako bi moja majka uvek pitala kako to da mu nje, po istom pitanju, nikada nije bilo[…]