Moja starija kćer uskoro puni 23 godine. Malo se raduje, malo ne može da veruje kako su godine tako proletele. Ali i smeje, jer sad mi tu imamo jedan „porodični“ problemčić. Naime, ja imam toliko godina. Kako kaže, od kada se rodila ona zna da njena majka ima[…]

Milion puta sam se zarekla da nikada neću izgovarati rečenice bez smisla koje su meni izgovarali. Da na pitanje „zašto“ neću odgovoriti: Zato što ja tako kažem. Pa i ono: Videćeš kad porasteš, Ja sam te rodila, Ja sam te stvorila, Vratiće ti se kad budeš imala svoju[…]

Godišnji odmori trebalo bi da služe da se odmorimo. Aha. Tokom godina menjali su ulogu i značenje, ali nikada odmaranju nisu služili, ma kako da je tako u početku i izgledalo… Prvo, nekako sam se saživela s tim da je odmor kada se ide na more. Nenavikla na[…]

Muva se danima od jedne do druge terase. Kada zna da je vidim, značajno gleda u ograde na njima. Pa uzdahne. Kaže koju na temu vremena, proleća, da je već mart. Ja ćutim. Znam šta hoće. Ne dolazi u obzir. Više nećemo preterivati. Lepo je imati takve želje[…]

Sinoć je sedela sa nama u dnevnoj sobi. Ćaskali smo i gledali seriju. Onda je legla pored mene, samo malo da ispravi leđa, i zaspala. Moja beba. Veća od mene. Gledala sam je kako diše, i kao i uvek kada je u svetu snova, nisam se pomerala da[…]

Vlasnica sam dva para podočnjaka. Oni prvi su proizvod genetskog koda – svi iz tatine familije ih imaju, posebno kad pređu tridesetu. Ne pomažu ni kreme ni masaže ni razni režimi. Ovi drugi su, nadam se, privremeni. Jedno je od rešenja je da doživim nervni slom, drugo da[…]

Kad dođu te godine u kojima važi „ništa više ja ne moram ja sam se namorala“, onda čovek lakše diše. Jer, može a ne mora. Zna šta mu i koliko prija, ali i šta neće i ne može. A meni je u dane praznika potreban samo mir, i[…]

Živimo u svetu raznih neistina, ne da bismo lagali druge nego sebe. Tako postoje neki stereotipi, i mi ih se držimo kao pijan plota. Jer, ako mislimo i osećamo drugačije, može biti da nešto nije u redu s nama. Ali, ja bih rađe da se neke istine kažu,[…]

Oduvek sam bila sklona da na bilo kakvo paničarenje reagujem samo podizanjem obrva. Ne volim frku i dizanje tenzija. U bombardovanju, recimo, nisam bežala u zaklon kad bi svirala sirena, više čekala da taj grozni zvuk prestane da nastavim tamo gde sam pošla. Sklonište me videlo nije. Kada[…]

Vreme tako brzo prolazi. Patetično zvuči, ali juče su bile bebe, a ja imala ceo život pred sobom. I odjednom, one su odrasle. Nizali su se dani munjevito, ispunjeni raznim dešavanjima. Tek, sve manje vremena provodimo zajedno, a tako malo sam stigla da im kažem, objasnim. Ponekad, nedostaje[…]