ČAROBNA KUPOVINA PREKO NETA


Nemojte molim vas, ako ukucate broj kartice, pokrašće vas! Dobro, neću, mislim, možda i bih da znam kako to da uradim. Jer, na računu nemam baš neke goleme iznose, nikad.

A i moja kartica iz one banke, to vam je, rekla bih, neki srednjevekovni model, jer na internetu – ne radi. Kažu u banci: e ta ne može. Izvadite ovu drugu. Onu koju sam odbila? Da, tu. Pazi da ne izvadim…

Čekam na šalteru bar pola sata, samo što ne traže i bris iz grla i krvnu sliku. Uz, to, meni bre otac bio ekonomista, naučio me da računam i kad mi bacate konfete u oči. Za tu karticu ima da me derete pri svakoj transakciji. Ima da upadnem u neke neželjene minuse, udaviću se. A ja volim da se prostirem koliko mi je ćebence…

Moji ukućani ih imaju. Ćerka izvadila neku namensku, samo za kupovinu preko interneta. Sad mi se čini, kaje se što mi je to rekla, jer svako malo meni nešto plaća.

Muž ima tu neku giga mega sega, onu što ti je fino kad ti prvu kupovinu podeli na 12 rata, ali već na polovini postaje bolno jer više ne znaš s koje si šta platio, kada će ti i šta, i zašto skinuti. Ali, ima i neku običnu, pa još jednu. Njegova je banka neka fina, deli kartice kao kiki bonbone.

I sve kartice mu rade i na netu! A ja banku ne menjam jer mi je mrsko, inače bih, ali to je druga priča…

Tek, njih dvoje tako kupuju na netu. Kada sam prvi put zavirila u svet linkova na kojima mogu da naručim bukvalno svašta, tri dana prođoše dok nisam shvatila da se ponašam kao drogirana: piljim u monitor i klikćem li klikćem…Iju, šta se sve prodaje i sve džaba!

Nisam naručivala, samo sam gledala. Imam neku urođenu nervozu da kada je ponuda bogata, u prvom krugu ne izaberem ništa. Ne znam šta bih pre! Pa samo gledam.

Jedna od omiljenih lokacija za kupovinu, svega. Solun. Kosmos.

A onda sam se opustila, i naručila. I stiglo je. Na vreme. Jedino što nisam znala je i da carinu treba da platim. Ali, dobro. Početnička greška. Roba ispravna, to je to. Nisam pogrešila.

Ćerka je već iskusna. Naručuje sve, kad omaši u broju garderobe, zna i kako da je vrati i dobije pravi broj. Jeste da ponekad ono što mi je pokazala na fotografiji baš i ne liči na ono što sam videla u paketu, ali ona je zadovoljna.

Naručuje i svašta za laptop, mobilni, foto-aparat…nalepnice, maske, filtere…sitnice koje su koštale samo 10, 20, 50 centi.

Poznajem neke koji naručuju samo ono što košta manje od dolara. I očas posla stignu do skora od 50. Ne umeju baš da se sete šta su sve nagurali u korpu, i nemaju odgovor na pitanje da li im je to potrebno, ali nema veze. Imaju kez od uva do uva i skakuću od sreće jer su uštedeli.

A neke stvari koštaju smešno malo. Posebno ako to isto čovek potraži u našim prodavnicama, poznatim po tome što projektuju cene kao da su nam primanja sa bar još jednom nulom na kraju.

Moj muž voli da naručuje od jedne firme odeću, onu za svaki dan. Kaže da je zabavno što naručeno putuje po 2 do 3 meseca, i kada stigne, nema pojma šta je naručio i šta je u paketu. Oseća se kao da mu je neko drugi poslao poklon!

Pojedine komade zbog znatne razlike u odnosu na fotografisano planiramo da prosledimo dalje. Ne, nisu oni nas prevarili. Samo su proizvod slikali tako da mi mislimo da je to ono što nam se sviđa. Recimo, lepo slikan ženski donji veš od kojeg bi i babe pale u depresiju, a parom u veličini „S“ ladno može ceo prozor da se obriše. Takozvane, tužne, babske gaće, a na fotografiji prelepe, malene, pastelnih boja…

U proseku, imamo sreće. ili to možda nije sreća, nego poštena prodaja u kojoj nema prevarenih. Fotkaju, stave cenu, ti klikneš, platiš, ako nisi budala kao ja sve što piše lepo pročitaš i čekaš.

A ja te napomene baš i ne razumem. A i ne vidim. Kako, bre, da vidim da se šiping plaća? Mama, pa kada se ne plaća piše „free shipping“. Dobro to, ali ne piše: pay shipping. Maaamaaa!

Dobro, znam, malko sam glupkasta za to… I koliki je taj šiping? Toliko? Majku im njihovu…I onda me dete učilo da na cenu proizvoda dodam i cifru za dostavu i zaključim da je i dalje bar upola jeftinije od iste robe u prodavnici.

No, ja naručujem oprezno. Prvo primetim da mi neki proizvodi iskaču, iznad njih piše: kupi, kupi, kupi. Zatim razmislim da li mi je to potrebno, i kada shvatim da i nije ali mi se sviđa i moram to posedovati, ja klikćem. Izaberem ono što bih tako volela da imam a košta par dolara, pošaljem ćerki link za naručivanje, zatim ćerku pošaljem kod tate da mu traži novac da mi to plati.

I čekam. I Bože sačuvaj kako sam dosadna dok čekam! Koliko je dana prošlo? A ne može ranije, jel? Kad misliš da će stići? Hajde, ako možeš proveri gde je sada paket?

Ali, ima i neke pameti u meni. Osim knjiga i karata za razna dešavanja, na našim sajtovima više ništa ne naručujem. Zato što mi se posle kupovine penju na glavu. Šalju mailove zovu na fiksni, na mobilni, opsedaju me.

Nema teorije da ih ubedim da ću, ako mi se svidi nešto iz njihove ponude, sama zvati, da ne moraju da me spopadaju, i da me nervira kad mi se njihova radnica predstavi kao da smo se pajtale u srednjoj, pita i kako sam, a onda udahne i krene u desetominutno bla bla bla o ponudi, specijalno za mene.

Na našim sajtovima samo – gledam. Ako mi se nešto svidi, tražim prodavnicu u kojoj se prodaje. I tamo kupujem. Kešom. Nikakav trag ne ostavljam. Strah me, navataće me na mobilni i uvaljivati povoljno ono što neću.

Ne što mi ne treba, jer iskreno, gomila stvari koju smo kupili nam takođe ne treba. Nego ono što neću. I da mi treba, neću.

I da. Naučila sam kad pretrpam korpu da iz nje vadim, sve dok ne stignem do iznosa koji mogu da platim.Aali, priznajem, samo knjige naručujem sama, dakle, nekontrolisano.

I zato sam ponosna na sebe.

Sad kad mi stigne onaj roze rančić za izlete, što putuje 20 radnih dana, pa kad u njega stavim onu plastičnu činiju za „poneti seckano voće“ koja je stigla 5 dana kasnije, pa knjigu i krenem…E samo još da smislim gde ću to da nosim, i klikćem dalje!