BUVLJAK KAO ANTISTRESNA TERAPIJA


Devedestih je spasavao dostojanstvo svih nas koji nismo umeli, mogli, hteli da muljamo. Dugo je bio ne samo najbolji šoping centar, već i šetalište, doduše kroz gužvu, sve na jednom mestu, bukvalno.

Neke naizgled bolje godine premestile se narod gladan svega u fensi tržne centre za giga-mega-sega brendovima. No, posle kratkotrajnog boljeg života, ili bar njegovog privida, Buvljaku se vraća stari sjaj.

Buvljak je bio mesto gde sam sredinom devedestih zaista jedino mogla da nabavim ono što mi je potrebno. Zapravo, nama, kao novoj maloj i mladoj porodici, koja nije imala ništa, ni šolju, ni čašu, kašiku, viljušku. Manjak prodavnica sa stvarčicama za bebe i malu decu, odvodio nas je na Buvljak više puta u toku nedelje. Živeli smo blizu njega, na Novom Beogradu, pa je pored mesta gde smo kupovali skoro sve što nam je potrebno, bio i mesto na kojem smo švrćali sa detencetom toliko da je sama tražila da idemo na „buljuk“.

Naravno da su cene bile znatno niže nego u retkim prodavnicama. Naravno da je velik deo robe bilo moguće kupiti samo tamo. I još naravnije, bilo je bofl robe na pretek…Ali, šta ćeš, posle prvobitnog šoka, par godina ranije, u stilu one narodne kletve „da Bog da imao pa nemao“, ljudi su snizili kriterijume i adaptirali se. Da bi preživeli. Materijalno pre svega. A zatim i mentalno.

Onda su se pojavili Kinezi. Za mene, to je bilo previše, šta znam, onako, nekako…ne mogu. Kad god bih otišla u Blok 45 gde je „njihov“ tržni centar, nikad ništa iole pristojno po ultra niskim cenama nisam našla. Znam da drugi jesu. Ja, izgleda, nisam imala ni dara da tragam, ni živaca, ni afiniteta ka celom ambijentu.

Dugo nisam bila na Buvljaku. Odvikli smo se od njega preseljenjem u stari deo Beograda, uz činjenicu da je otvoren veliki broj radnji sa izuzetnom ponudom, da smo „stali na noge“, skućili se potpuno. Granice su ukidanjem viza postale nebitna sitnica za putovanja a time i šopinge kvalitetnijih stvari po pristupačnijim cenama nego kod nas. A i zasitili smo se, valjda, svega. I počeli da kupujemo manje. Deca porasla. Imamo sve (iskreno, da). Sve do jednog dana…

Kako neke škole u našoj zemljici upisuju i završavaju ne oni koji taj svoj budući posao vole, već oni koji nemaju dovoljno poena, onako, preko volje, tako kad god nešto treba da se popravi, bude urađeno ofrlje.

Kvcnu kamenčić na prednje staklo. Posle par dana napravi se linija. Moramo da menjamo šoferšajbnu. OK. Dobar dan, imate li je, o da, menjaj, promenili oni, mi platili. Nemojte vozili 24 sata. Nismo vozili 72. Krenuli mi, krenula kiša. Uključili brisače. Jedan odlete kao konfeta. Stanemo, vidimo slomljen pri zameni stakla, i vraćen na mesto. Valjda misle da smo debili pa nećemo videti, šta li. Veliki Petak je, i naravno da servis ne radi te ne možemo da im se po spisku…Kreće potraga za brisačem. Ne rade, nema, ne rade, nema. Setimo se da, možda, ima na Buvljaku.

Naravno da je bilo! Čovek koji prodaje sve za automobile ima, brate mili, kataloge za robu, šifre, sve zna i najvažnije – radi! Cena povoljnija nego u onom što se zove ovlašćeni servis, koji normalno ne radi. A ja gledam oko sebe. Iju, čega sve ima ovde! Gledam robu, gladam cene i ne verujem! Bogo moj, a ovo sam pre par dana platila sa nulom više, naravno na kraju! Koza! Vidi, ista majica i…upola jeftinija!

Kupismo brisače, namestismo ih i odosmo odlučni da se vratimo što pre. Dve nedelje kasnije, eto nas opet na Buvljaku.

Tezge sa Ikea proizvodima. Pre par nedelja sam piljila po netu u sajtove onih koji donose po narudžbi robu iz Mađarske ili Austrije. I naručila, za sebe i drugaricu. I čekala desetak dana. Zaista su bili izuzetno ljubazni, i tačni. Ali vidi, ovde imaju to što sam tražila, po istim cenama koliko smo mi platili! Mogla sam sebi da uštedim vreme…

Prodavci ljubazni, kako sporo prolazimo pored njih čujemo šta pričaju. Čujemo koliko su, i pored svega, puni energije,  zasmejavaju se i zezaju, pre svega na svoj račun. Sretnem drugaricu, kaže, radi tu jer nema posla. Zadovoljna. Dok plaćam neke hemikalije, saznajem od prodavca da je završio faks, magistrirao i sada radi na Buvljaku. Voleo je stočarstvo, ali je ono kod nas na veštačkom disanju, pa posla u struci nema. Zadovoljan je, kaže, porodica je sita i ima sve što treba.

U delu gde je tekstil, dok gledam neke haljine, čujem da je prodavačica pedijatar, bez posla. Vrtim one krpice a kroz glavu mi prolaze slike gologuzih i nepismenih koje nemaju problem da se namlate para…Ali dobro. Sigurna sam da ljudi koji ovde rade ni za koju cenu ne bi pristali da se menjaju s njima.

I dok se kontrolišem da ne kupim sve što mi se sviđa, ne košta puno a realno mi ni ne treba, uživam kao kad odem preko granice u neki veliki šoping mol. Možda i više. Trudim se da popamtim gde se šta nalazi i cene, kad nam nešto zafali, da znamo gde da dođemo. Od sitnica za kuću, opreme za kupatilo, delova za automobile, preko gaća, čarapa, odeće, obuće, do kablova, bicikala, ma, svega.

Počinje pljusak. Oni razvlače tende i zatežu ih, povremeno ih odozdo udarajući motkama, da se preko ivica slije nakupljena voda. Ne čuh ni jednu psovku, a nije da ne bi imali razloga.

Odlazim sa par kesa nebrendiranih ali stvari istog kvaliteta kao što su one sa etiketama koje cenu udesetostručuju. Odlazim s mislima da sam se provela kao na nekom „in“ mestu, jer, taj svet tamo, godi mom umu. Taj pismeni svet koji se ne predaje i pored toga što mu se decenijama štrpka po malo od dostojanstva.

Paralelni svet inteligencije i vrednih ljudi, onih koji ili neće ili ne umeju da se snađu, menjaju stranačke kartice kao čarape, prelaze sve granice pristojnosti i kaljaju obraz. Realni svet. A zaslužili su mnogo, mnogo više.