A šta tebe raduje


Da te pitam: smeš li da se raduješ onako baš iskreno, celim bićem, da svi vide? Da skačeš kao dete, cičiš od veselja? Imaš li uopšte potrebu za tim ili to radiš samo u sebi, tek razvlačeći usne u osmeh?

Ima li u tebi spremnosti da rizikuješ ili te se ne dotiču komentari na takvo ispoljavanje radosti? Ono: vidi budalu, to pijano sto posto, skreće pažnju, nevaspitano, drogirano?

Pitam jer imam utisak da se tek po neko glasno raduje. A ponekad mi izgleda i da ta radost nije iskrena, više sam u dilemi da je dobro odglumljena ili da neko nesvesno sebe takvim ponašanjem budi da se zaista i raduje.

Kao da je radovati se, ako više nisi dete i mlad, nešto što nema uporište. Čemu se radovati? Pogledaj šta se dešava, nema tu povoda za osmeh. I sad, kako objasniti, a u dilemi sam i zašto, da je povoda beskrajno mnogo ali odbijamo da ih vidimo.

Na meni se vidi kad se radujem. Ali, kada sam namrštena mnogi to pogrešno tumače kao zabrinutost i ljutnju. Zapravo su to trenuci kada sam zamišljena, kada se okrećem ka sebi unutra, nešto pokušavam da urežem u pamćenje, premišljam se, analiziram. Tako isključujem čula da bih se bolje koncentrisala pa delujem kao da sam isključila sva svetla.

Moguće je da se radujem i bez osmeha. To su momenti u kojima se opet cela otvorim da bih upila lepotu i čaroliju oko sebe. Pa sam u ravnoteži, često i sa osmehom u sebi drugima nevidljivim.

Svašta mene raduje. Meni je svaki sunčani dan razlog. I tišina koju prekida samo cvrkut ptica. Talasi mora. Mila lica životinjica i dece. Dobro, nisam ja sad neki čovek prirode, raduje me i kada iz stotog pokušaja instaliram aplikaciju na mobilnom telefonom, a posebno kada se setim lozinke za neku od njih.

Raduje me i kada tokom kuvanja blagovremeno primetim da sam presolila jelo, i uspem da ga spasem, ne smem ni da pričam na koje sve načine. Mada me više ozari kad iz prve nađem parking mesto, u sekundi mi se želudac iz nosa vrati na mesto.

I kada nema izvora radosti, napravim ga sama. Zažmurim. Pustim muziku. Odlutam.

I kad me najviše mrzi, nateram se na pokret, na ono što znam da će mi prijati.

Raduju mene i sitnice. Na primer, kad nemamo vode i ne očekujemo je pre 8 uveče a ona stigne već tokom ranog popodneva. Ili kad je gužva na naplatnoj rampi na auto-putu ali ne i na prolazu sa elektronskom naplatom koju mi koristimo, pa prođemo za minut. Ali i kada pada sneg a ja ne moram baš nigde tog dana.

Raduje me kad nešto kupim, nađem ili uspem da uradim posle brojnih pokušaja.

Raduju me prve jagode. Odblesak sunca u talasima. Susret sa dragim ljudima. Ljubaznost nepoznatih pri slučajnom susretu.

Kad neko gestom pokaže da sam mu važna, draga, bliska.

Ali, ništa kao sjaj u očima njih dve. Čudovišna je ta radost mojih cura, daje lepotu i smisao svemu, ma kakav da je težak i naopak taj trenutak.

I sve dobije drugi smisao, sve je lakše, lepše i dobro.