A sad malo ja


Šta kažeš, razveli se? I oni? Šta je ovim ljudima danas?

Ne znam da li su se razveli, ali nisu više zajedno. Ne pitam za detalje, puštam da sami pričaju.

Pa što ne pitaš, možda može da im se pomogne?

Baš zato, jer, mislim da oni sami sebi ovime upravo pomažu.

*

Ali, ne samo zbog toga. Nisam sudija, ne stajem na jednu stranu, ne znam detalje ičijeg života osim svog. Znam da ima trenutaka kada čovek ne zna ni šta bi sam sebi rekao, a kamoli drugima. I da može da se desi da je u pitanju kriza i nezgodna reakcija na nju, koja prođe i životi im se vrate u onu pređašnju divnu normalu.

Tu sam kad zatreba da kao prijatelj slušam, tešim, razgovaram. Ne i filozofiram. Ne znam šta nosi dan a šta noć. Vremena su totalno luda, niko od nas nije zaštićen od te epidemije.

*

Tako razmišljam i primećujem zajedničke bolne tačke parova koji su odlučili da se odvoje u trenutku kada je izgledalo da je sve u najboljem redu. Prva je baš to – izgledalo je samo. Druga je taj „najbolji red“. Kada posle višegodišnje ili višedecenijske jurnjave konačno prikoče i shvate da to što vide nije ono što su želeli.

Pa što sad, kad je sve došlo na svoje mesto, sad treba da uživaju!

Verovatno. Izgleda se ono loše sakupljalo i kada je sve krenulo kako treba, desila se jedna malena kap i prelila čašu.

Često ona kada je jedno od njih, a dešava se i oboje, jednog jutra ustalo, shvatilo koliko ima godina a nema sebe u vremenu koje su proveli zajedno, bez nade da će ga, ako ostanu zajedno, ikad i biti.

Pa kažu sebi: A sad malo ja! Jer je vremena sve manje. Godine divne mladosti i ludačke energije i nadanja se definitivno neće vratiti. Negde smo sebe zaturili, podredili drugima, ali tako više nećemo i ne želimo.

I mirne duše, pre nego što se ljubav sasvim raspala, njihova vatra postaje led.

Postaje nebitno da li su se i zvanično razveli. Ovaj moj izgore od radoznalosti kako dvoje dele prostor a nisu više zajedno. Meni je naprotiv to u redu i mislim da je moguće.

Kažem mu da ona verovatno više ne kuva, ne pere, ne pegla, ne čisti, ne skuplja, ne skakuće oko njega. On ne pita na šta ona troši pare, a i da pita ostao bi bez odgovora. Ha! Dobro to, ali kad sednu uveče u sobu, kod koga je daljinski?

Pa da su imali kad da sednu verovatno bi štošta bilo drugačije. Juri gore, juri dole, još ovo, još ono, umorili se od svega, najviše od mimoilaženja. Jedan stisao novčanik, drugi se baš razbaškario, jedan misli da je drugi spreman uvek i sve umesto njega, drugi bi da podele obaveze. Ili je jedan bio u fazonu: Je l da da oboje mene volimo najviše?

A ima i slučajeva da je jedno trpelo ono što su ljudi okolo komentarisali sa „ovo kad mene ne bi prošlo ni na sekund“, i taman kad je već neko vreme nestašni promenio ćud i postao partner za desetku, rečeno mu je da je kraj.

Neki ljudi jednostavno vole nemirne duše, kad nisu više takve, prestaju da budu magnet i postaju dosadni. Ili oni koji su s njima shvate da ih, osim tih nestašluka, ništa drugo ne privlači.

A nama nekako bude žao kada nam se prijatelji i bližnji razilaze. Možda je nešto moglo da se učini? Jer, nisu prestali da se vole, samo su se umorili od različitosti.

Pa se obradujemo kada ih, a dešava se, opet vidimo zajedno, kao par, kao da se ništa nije dešavalo. I tada ćutimo, ništa ne pitamo, neko vreme ćute i oni, valjda dok i sebi ne definišu šta se dešava, šta misle, osećaju i kako dalje.

Ima nešto i u ovom brzom vremenu nervoza, strahova, stresova, grču u kojem smo zbog kriza i ratova toliko mnogo decenija da smo već zaboravili da smo ikad drugačije živeli. Previše obaveza, napetosti pa i umora, premalo novca i za život i za naše gladne svega željne oči.

Razilazimo se sami sa sobom a kako ne bismo i sa drugima. Svi nas mogu izneveriti, primićemo to bolje i lakše nego kada nas izneveri porodica i onaj s kim smo je stvorili.

A sad malo ja! U nekim godinama to mnogi pomisle. Ne mogu više stalno da sam drugima na usluzi, da skačem na svaki trzaj, budem simbol tolerancije i trpljenja. Prođe mi život u tome. Sada je vreme da sebi dam malo sebe.

Po bilo koju cenu. Inače moje postojanje neće imati smisao, biće niz uludo potrošenih godina.

I šta kažeš, pomirili se? Baš lepo. Jesu li ti rekli šta se desilo? Nisu. Nema veze, neka su oni nama živi i zdravi.

A ono dvoje? Definitivno je kraj? I šta te briga gde on sad živi, kad više ne stanuje u njenom srcu, sve drugo je nebitno. A sam se iselio, to znaš. Kako? Ponašanjem, nikada nije ni pokušao da odraste.

A gde sam tu ja? Evo me kraj tebe, posmatramo šta se ljudima oko nas dešava. Spremni da im damo rame prijatelja ako zatreba.