Neslano nazovi leto


Hej, ispravi mesec u najavi, nije sada maj.

Oh, to mi se neprekidno dešava. Jer je meni u glavi april. I to početak.

Početak proleća. Nikako leto na izmaku. Kako može da se završava nešto što nije ni počelo?

Kako može da ode bez ukusa soli u vazduhu i mirisa borova, bez toplog vetra u beogradskim noćima, bez buđenja u svitanje kad se treperenje u vazduhu lagano ustalasava?

Pa idi na odmor. Aha. Prvo, umorila sam se od nerada i sedenja, ne od posla. Drugo, putovanje mi počinje izlaskom iz kuće a ne prvim satom roštiljanja na plaži. Čini ga sloboda da idemo kad i gde nam padne na pamet, menjamo planove u hodu, stajemo gde želimo a ne gde smemo.

Neću da se inatim Univerzimu i putujem uprkos svemu, u grču i sa nizom ograničenja, prateći vesti i razmišljajući da li onaj tamo kašlje zato što se zagrcnuo ili je možda zaražen. Ne mogu da se vidim s prijateljima a da ne možemo da se zagrlimo, sedimo kao posvađani na dva metra razmaka.

Ne daj bože da još neko priđe da mi meri temperaturu ili me pravo sa granice otpakuju u dvonedeljno samovanje od milošte nazvano samoizolacija.

Ne želim tako da putujem jer mi toliko pravila ubija radost i slobodu, a meni su putovanja prilika da budem svoja i pratim samo svoj ritam.

Ne plašim se, samo se osećam vezanih ruku. I taman me to popusti, a onda se neko vrati s jedne proslave, druženja, izleta, putovanja i javi da mu nije dobro. Pa nestane. Malaksalost, umor, temperatura, polusan, kašalj, aparat za kiseonik.

Dovoljno mi je iskustvo drugih, ne bih da prizivam da bude i moje.

Nešto u meni šapuće kao navijeno: idi na more, idi na more, idi na more, idi slobodno, idi, idi.

Da probam? Nekima je bilo divno, zdravi otišli, zdravi se vratili.

Neke destinacije ne dolaze u obzir ni da mi plate. Za onu i ovu potrebno je testiranje. U odlasku. Izgleda i u povratku. Kako je tamo? A?

Ma jok, nije to meni putovanje, to je žogliranje između prepreka.

A nemam nešto ni osećaj da je leto. Jer, prethodi mu proleće. Koje se nije dogodilo. Bio je samo jedan predugačak dan u kući i onda mi je neko rekao da mu dete uskoro kreće u prvi razred. Pa nije to baš skoro, za par meseci valjda! Pre će biti za par dana. Stvarno?

Stoji da nas je u dvorištu dočekalo par zrelih grozdova i da se nedeljama sladimo smokvama. I da već par dana primećujem da sunce sve ranije zalazi, osećajući svežinu u večernjim satima. Ali nešto ne bih rekla da je bilo vrelih dana, onih zbog kojih čoveka uhvati neizdrž za velikim plavim, kakav mene hvata za Jadranom.

Moram prvo da kukam danima kako je napolju pakao, sa sve onim „jedva čekam“ da odem i bućnem se u more.

Ženo, kako da se skuvaš kad ni do kontejnera nisi izlazila osim ako baš nije imao ko da baci smeće, kada su ti atrofirirali i mišići i mozak?

*

A jeste prošlo leto bilo moje, ono što se kaže u narodu, kao da je bilo ne poslednje nego zadnje.

Od aprila do kraja septembra, iako su meni leta uvek nezaboravna i bajkovita, prošlo je bilo posebno, satkano od obilja radosti i toplih susreta, divnih, dragih ljudi, mesta naše mladosti i naših radosti. Bila je to eksplozija emocija i potpune slobode, sve je bilo tako savršeno razigrano, obojeno čarobnim tonovima.

Putovali smo po nekadašnjoj domovini ne osećajući granice, obišli i na kopnu i uz more mesta koja su nas vraćala danima detinjstva i mladosti, onim posebnim koji daju smisao postojanju.

Neki krugovi su se tako lepo zatvarali, potvrđujući svoju posebnost. Ceo svet je bio naš, sve je bilo lagano, mirisalo je na neka prošla vremena. Koliko sam samo puta pomislila da sam sigurna da je svaki tren vredeo jer sam tog leta na svakom koraku imala prilike da se u to uverim. Sve je bilo kao nekad, mesto gde sam letovala sa tatom prepuno slika s njim u mislima. Rodni grad moje majke, mog Vlade, drugari iz godina mladosti, naša sada odrasla deca i posebni trenuci s njima.

I sve ostalo se dešavalo kao da je trebalo samo tako da bude uvek. Poželim. Idem ka tome. I, tu je. Jednostavno i lepo.

Bože oprosti, babe bi rekle, eto kao da si znala sa čim ćeš se, sa čim ćemo se svi mi suočiti…A nisam, da bi neko pomislio da nas ovako nešto čeka morao bi da ima ozbiljnu mentalnu dijagnozu, ma ne jednu nego više njih.

Da mi je neko rekao da ću plažu da zamenim manijakalnim fajtanjem svega oko sebe sredstvima za dezinfekciju i da će glavni odevni predmet da mi bude maska, zabrinula bih se za njegovo pshičko stanje.

Ovako, dok razmišljam šta je u meni jače, čežnja za morem ili osećaj da putovanje sa nizom „šta“ i bezbroj „ako“ nema smisla, brinem pomalo i za svoju psihu.

Ne znam gde ću jednom, nadam se uskoro, kad ovo nevidljivo zlo nestane ili onemoća do nivoa podnošljivosti, otići na more.

Ali, znam gde neću. U prelepo Selce. Zašto? Tamo sam prvi put u životu kao beba bila na moru. Pa, da ne malerišem. Da ne zatvorim i taj krug, znate ono, prvi i….pu-pu-pu, daleko bilo, što bi babe rekle.