Ja bih da igram još malo


Kad si na pola puta od devojčice do devojke, ogledalo je važno. Što veće to bolje. Još ako sužava, lepota! I da je u tvojoj sobi, ako je imaš, naravno.

Nama rođenim onih decenija koje stalno pominju kao najbolje, nama koji smo premotavali kasete s muzikom koristeći obične olovke, hemijske su „kvarile“ rukopis i nismo ih često koristili. Nama koji smo čekali u redovima da bismo kupili baš „tu“ posebnu gramofonsku ploču. Nama koji smo mogli satima da sedimo ispred radio-kasetofona s oba kažiprsta podignuta i spremna da kliknu dugme za snimanje i čekali da puste baš onu posebnu pesmu…

Kakve to veze ima sa ogledalom?

Iste kakve i sa bočicom dezodoransa. Ili vijačom za preskakanje ukoliko je imala veće rukohvate tako da bi podsećali na mikrofon. Ali i sa tim da su kafići bili retka pojava, a vreme za večernje izlaske ograničeno.

Zamalo kao i sada, mislim na to ograničavanje u broju otvorenih mesta i radnog vremena. Vijaču retko ko preskače, a za dezodorans…pa, to je isto jedna jako tužna priča, od nje je samo ona o sapunu tužnija.

E, mi smo uz te kasete i ploče satima mogle da pevamo i đuskamo ispred ogledala glumeći da smo na bini pred publikom. Nismo imale prave mikrofone, ni nešto naročito velika ogledala, naši zvučnici nisu tresli komšijske zidove, bili su znatno slabiji od ovih danas, ali smo mi imale fenomenalnu maštu i ludačku energiju. I mogle da skačemo po ceo dan.

I sad mi koje smo sve to imale ili nemale, zavisi kako ko posmatra, možemo da idemo na razne programe za „starije“. Časna reč, kad se približiš broju pet nula a da nije prosek u đačkoj knjižici zalepe ti etiketu „stariji“. Ne možeš ti sve što i ranije, ne smeš, neki misle na tvoje kosti zglobove krvne sudove pluća razne ćelije…osim nervnih, na njih niko ne misli…bla bla bla.

Pecnuo me jedan takav oglas. Još stavili fotografiju žene, majka bi mogla da mi bude, sve se ogledam u kupatilu i razmišljam ne vidim li ja sebe dobro ili su oni greškom umesto cifre sedam napisali pet.

A ono što nude programi prilagođeni starijima, ništa nagli pokreti, naporni treninzi, znojava leđa, crveno lice. Samo lagano, da se izbegnu povrede, ipak je to za starije od pedeset.

Ma stvarno? Dobro, sve je u oku posmatrača, znam da sam se sa 15 divila onima od 40 što još uvek hodaju, tada sam mislila da su baš matori, a oni sa 50 na kraju života. Sad znam, ovo je tek početak, kakva crna starost…

Možda su programi isti kao za mlađe ali odvajaju grupe po uzrastu, da nas mlade ne traumiraju izgledom? Pa, realno sa 50 to gde ti šta stoji i nije najveći problem, zbog toga se plače kad si baš mlad. Da mi je ova pamet bila, suzu pustila ne bih zbog toga.

A i nije nam omladina baš u nekoj kondiciji. To što mene bole leđa i ujutru ne ustajem nego se skotrljavam sa kreveta je posledica povrede, pre par godina. Ne, ima već 5. Ma jok, prošla je već decenija!

To što posle 50 metara počnem da usporavam je posledica korone. Ne, nisam je imala ali sam se da je ne bih dobila zatočila u zatvorenom prostoru. Ko je probao zna: možeš ceo dan da hodaš po stanu, nije isto kao kada pešačiš po prirodi. Dakle, nema veze sa godinama.

E sad, pročitala bih ja i detalje o tim programima za „starije“ ali ne vidim sitna slova, mogli su stvarno i malo većim da napišu. Ili je i to test za uzrast: ako su ti potrebne naočare ovaj program je za tebe.

 

 

 

 

 

 

 

 

Nije da sad tragam za nekim programom, samo me nekako dotakao ovaj oglas, zapravo ono 50 plus. Reč stariji sam više puta pomenula. Vi biste u teretanu? Evo izvolite, ovo je soba za starije, tu su tegići od 100 grama, zbog vaših kostiju, znate. Kupujete bicikl? Za ljude u godinama imamo ove modele sa 4 točka, da se ne prevrnete, ipak ste vi, jelte, stariji. Plivanje? Vama su namenjeni isti bazeni kao i za decu, dubine metar, dužine do tri metra, zbog vaše kičme i krvnih sudova.

Mada, možda su to neki naporni programi koji pomažu nama bakicama da izgubimo višak kilograma. Jer, dešava se da se žene u nekim godinama ugoje, najviše od hormona koji i vazduh i vodu pretvaraju u salčiće. Ha! Dajte vi to onim fast fud generacijama, nama ne treba!

Znam da nije to u pitanju, samo razmatram sve opcije jer ne želim da verujem da su to programi koji su lakši, nežniji, sve zbog godina. I tako kažu da su pedesete nove tridesete, a to mi se sviđa i toga se držim.

Jeste da se ponekad zaletim i odradim neki svoj trening iz mladosti. Da, dešavalo se da posle njega, pre par decenija, dobijem upalu mišića, i da je sada nema, zamenila je upala svega i želja da ne ustajem mesec dana.

Priznajem da sam vozeći bajs jednog letnjeg dana starom turom, prošlog leta, u stan umesto da uđem upuzala i da muž nije znao da li da me polije vodom ili prvo pozove hitnu pomoć.

I to što sam se posle jedne sveće pružila u kontra-smeru pa čekala da onaj pokidani nerv između dva pršljena popusti razmišljajući da možda ostanem da spavam u tom položaju, i što sam kao robot posle stajanja dužeg od sat, to je sve posledica neredovnog i nedovoljnog a ne preteranog vežbanja.

Dok žena mog uzrasta završi sve što je smislila za taj dan, a iz nekih meni nepoznatih razloga nemam koncentraciju i energiju dovoljnu da radim satima, spopala me neka potreba da svako malo pravim pauze, malo vremena ostaje za fizičke aktivnosti.

To što sam par puta zaspala sedeći u čekanju da se ohladi popodnevna kafa namenjena razbuđivanju da bih otišla na neki program fizičke aktivnosti, to je puka slučajnost. Više puta sam izostala zbog glupog kolena koje nije htelo niz stepenice u zgradi pa to ti je.

Kad sve ovo prestane da me koči, boli i usporava, majke mi, ima da odem kod ovih što imaju program za nas žene u najboljim godinama da im pokažem kako greše! Samo da ne zaboravim pre toga ovih par sedih da ofarbam…čuj, za starije od pedeset…

Za najbolje, brate mili! Ko ne veruje, vidimo se u publici na nekom od koncerata. Te što najviše skaču i pevaju, to smo mi, pedeset plus.