Kao čudan i ne lep san


Da li je ono moj život? Onaj što ga živi neka žena, tako nalik meni? Vidi, ima skoro sve isto, tačno bih pomislila da sam to ja.

Ali, nisam. Jer, ja sve gledam iz daljine. Jeste to neki život paralelan mom, ali, taj njen mi se nešto baš i ne sviđa.

I gde sam to uopšta prava ja? Kao da stojim nigde, okružena gustom maglom od koje ništa ne vidim, ko zna ima li u ovom mom svetu ičega još…I kada se pojave neki obrisi oni su iza mene. Pokušavam da ih dotaknem, ali ne, to nije moguće, izmiču.

Vidim da ona ima ono što je pripadalo meni, i sećanja i nešto od razmišljanja, poneku od želja, ali ne sve. Gde su ostale nestale i zašto i kraj mene prolete samo na sekund pa nestanu?

Baš smo slične. Ali, ona sedi danima u kući, a leto je, ja bih na more, više puta po više dana. Tako radim godinama pa zašto ne bih i ove? Večerenje sate provedi ispred televizora, ja bih to retko radila, bila bih u pozorištu, bioskopu, kafenisala sa prijateljima, naručivala pesme po kafanama.

I mnogo bih se smejala, čak i očima. Dobro, i ona se smeje ali znatno manje od mene. Razumem je, njoj bliski ljudi odlaze posustali pred nekom teškom, strašnom, nepoznatom bolešću za koju ja ne znam. Mnogo onih koji jedva da su stigli do polovine puta sam u suzama ispratila, ali ni približno onoliko koliko se to dešava njoj.

Poznajem sve te ljude zbog kojih zaplače i smrkne joj se lice. U mom svetu oni su i dalje živi…

Koliko njen život liči na moj, ali nije lep, boje su kod nje bleđe, ima dosta sive, nema izazova, maštanja, ideja na kojima radi i predaje se cela novim izazovima. Tako je nekako ravnodušna, usporena, bez snage, svaki joj dan isti kao prethodni.

I ti ljudi oko nje, sve ih znam, u stvari mislim da su to ti ljudi jer i oni liče na one iz ovog mog sveta, samo su nekako drugačiji.

Šta im je, vidi, sreli se i nema zagrljaja? Stoje i pričaju minut jedva, mahnu u znak pozdrava i odu svako na svoju stranu. Neka moja omiljena mesta su prazna, ne rade…gde su ljudi nestali? Zašto je grad tako tih i mračan? Evo, u mom svetu je sve puno iskri i zvukova. Čekaj, sad bolje vidim nije puno, to sija ono što je već bilo, sada nema ničega…

*

Svakog jutra se dugo umivam hladnom vodom, čini mi se da ružno sanjam, možda je noćas bilo pretoplo, pa da se probudim, ove slike mi nimalo ne prijaju. Ne vredi, ne mogu da se rešim ove more. Zbunjena sam. Ako je san, kako to da sve mogu da dodirnem, osetim, mogu da se krećem, sedim, držim, nosim? A ako nije, kako to da ne mogu da ga prekinem?

Ne znam kako da prekinem ove loše informacije, uklonim mržnju između ljudi, površnost, nametanje svojih stavova uz uvrede i ponižavanja. Ne znam kako da zaustavim otrovne strelice koje upućuju jedni na druge, ugasim požare verbalnih i ostalih sukoba, sprečim bahatost, sebičluk, vratim poštovanje, pristojnost i razumevanje da svako od nas ima prava da misli i živi kako želi ako time ne ugrožava prava drugih.

U nekom trenutku su jednostavne stvari koje su mi se, nekako, podrazumevale, postale nemoguća misija. Provodim leto daleko do velikog plavog, nisam spremna za rizike. Nemam gde da izlazim jer sva mesta koja sam volela više ne rade. I ne znam kada će i da li će biti ponovo otvorena. Ne mogu da radim kao do sada, neke delatnosti su gurnute u ćošak do daljeg.

Par puta sam samouvereno govorila o budućim dešavanjima, pa mi je život pokazao da takve izjave nemaju smisla. Tako reči „uvek“ i „nikad“ izbegavam, ne znam šta nose naredni dan ili noć.

Ali, poslednjih nedelja sve više strepim jer neke stvari zaista postaju ono što se više nikad neće desiti. Neću se ponovo roditi, ovaj jedan život imam, važan mi je svaki dan a iza mene su desetine bačenih nedelja. Strašno je što ih vidim i ispred sebe, toliko da me strah da naslutim koliko ih je jer kraj ne nazirem.

Ovo je godina nekih mojih lepih jubileja, provodim ih u tišini, treperim od želje da ih vratim, i njih i svaki tren koji mi je otet. Koliko žarko želim da me neko protrese i kaže: Hej, probudi se, samo si loše sanjala…

Jer, nikada više neću imati ove godine, nikada više se neki trenuci s porodicom neće ponoviti, neću imati šanse da uradim sve što sam htela i mogla ali mi se, kao i svima drugima, desila ova godina.

Neke reči i postupke nećemo moći da izbrišemo. Dane da vratimo. Ožiljke zacelimo. Iz ovog sna nećemo moći samo da ustanemo, otresemo prašinu i nastavimo dalje.

Zato što ovo nije samo moj ili tvoj, već naš ružan san. Ko ustane gađaće ga prašinom i vući na zemlju. I ako ostane na nogama, gde će poći? Gde kad je štošta svuda nestalo?

Čak i čudo da se desi i vratimo naše živote, ostaće jedna velika senka iznad nas. I ono što je mogla da se desi, a nije. Neke stvari bi imale smisla u jednom, posebnom trenutku, kasnije, stvarati ih na silu samo da bi postojale, nije to ono pravo.

Rupa se lako zakrpi, ali kad se tkanina rascepa na pola, nema joj pomoći. Uzmi drugu i kreni iznova.

Ali, život nije tkanina…Nikad više neće biti kao pre…