Biće


Dani skoro pa isti. Menjaju se naslovi i brojevi, ali teme su nepromenjene.

Neke nalik onim starim, uobičajenim i lepim. Ali i mnogo novih, neočekivanih, neželjenih koje su zamenile one koje životu daju vesele note i žarke boje.

Put u gustoj magli, ne možeš da se vratiš, ne vidiš šta je ispred, levo i desno. Ne znaš da li da nastaviš ili staneš. Da li i čemu da se nadaš. Šta da radiš a da to bude za tebe najbolje.

I na tom putu, ti više nisi ti. Ja nisam ja. Toliko toga je drugačije. I mi se menjamo. Neprekidno.

Ugledamo zrak sunca koji nas prevari pa nam se učini da vidimo kuda idemo.

A onda se pojavi odnekud crni oblak i magla postane gušća. Ne zna čovek gde da krene i šta mu valja činiti.

Ne umem ruke da držim uz telo. Pola veka ih koristim kada govorim, mlatim dok objašnjavam, njima neprekidno grlim drage ljude, dodirujem i nesvesno sve što se dotaći može.

Ne umem, a moram, pa se osećam kao da me neko jako vezao konopcima koji se urezuju u kožu i stvaraju bolne rane.

A boli baš to najviše. To što moram da prestanem da koristim ruke onako kako sam to radila ranije. Da te jako zagrlim, da nam se lica dodirnu i da pričamo dodirujući se.

Stojimo na dva metra razdaljine. Zakočile smo u mestu i vidno nam ne prija. Samo nam se oči vide. Negde je nestao sjaj u njima, ona iskra radosti što se vidimo, što smo zajedno. Prekrili ih strah i neizvesnost, zabrinutost zbog nepoznatog i nevidljivog pritvnika.

Šta ako ja ugrozim tebe? ili ti mene? Sasvim slučajno, naravno. Šta ako se to dogodi?

Klimamo nevešto glavama u znak pozdrava, ramena me bole koliko se trudim da te ne zagrlim…

Fajtamo se onim čudom što dezinfikuje, skidamo maske jer smo na dovoljnoj fizičkoj distanci, slažemo ih pažljivo. I gledamo se. Treba li išta reći? Ne. Znamo se dobro, volimo mnogo, ličimo. Sve nam je jasno.

Fali mi da možemo da se zagrlimo. Da možeš u razgovoru da me prekineš dodirom ruke. Da ti se približim da bih te bolje čula, ili ti šapnem nešto.

Isto. A nedostaju mi i svi oni naši ljudi, naša druženja, smejanje, ona gužva koju smo pravili.

Zamisli da sada hoćemo da se fotografišemo. Na rastojanju. Ti, spusti ruku. A ti, podigni masku. Hej, ne kašlji. Odmakni se od njenog lica. Udalji od njegovih leđa.

Bezveze.

Sačekaćemo. Neke bolje dane. Opuštenije. Kad sve ovo prođe. Ili bar popusti dovoljno da znamo da ćemo svi ostati ovde još mnogo godina.

Jer je glupo kada ti je neprijatno u društvu ljudi koje voliš. Strašno je kada ti svaku misao prati ono „valjda smo zdravi, nećemo naškoditi jedni drugima“.

Dobro je što te naše strepnje možemo da podelimo jedni sa drugima. Obećamo da ćemo prvom prilikom sve nadoknaditi. I zakunemo da ovu distancu i hladnoću nikada nećemo prihvatiti kao deo naših odnosa već kao tek jednu fazu koja nas jeste fizički, ali samo i jedino tako udaljila.

Volim što nam se u nekom našem svetu duše i dalje grle i raduju kada smo makar u mislima jedni sa drugima. I što se razumemo, to mi je baš važno.

Tebi mogu da priznam da se u ovim ludim nedeljama ne osećam prijatno kada sam napolju, da mi smetaju ljudi blizu mene, da sam u grču. Možemo da se smejemo kad ti prepričavam kako mi je maska bila skroz mokra od znoja dok čekala u redu ispred banke a zatim, kada sam ušla, disala brzo i plitko jer ne smeju da uključuju uređaje za ventilaciju.

Mogu da ti kažem da sam pre par dana srela komšiju iz susedne ulice, i ipričam kako sam, kada je krenuo ka meni, hodala unazad i zamalo udarila u obližnju zgradu, sve u nameri da ne dozvolim da mi se približi.

Jer, ti znaš, to nisam prava ja.

Ja neću da se pozdravljamo laktovima. Neću da kada pričamo o lepim danima pred nama govorimo da se nadamo da će ih ipak biti. Hoću da budemo sigurni, da se podrazumeva, jer to nisu neka čudesa, to su naši obični životi i jednostavne želje.

I dok tako sedimo sa nepodnošljivim razmakom između nas, sve osvrćući se da nam se slučajno neko ne približi, ti i ja možemo da razmenjujemo misli a da ne zvučimo čudno jedna drugoj.

Jer ove tuge i strahovi, ova neizvesnost i neprijatna neobičnost od koje mi se vrti u glavi isto kao i od vazduha kad se usudim da izađem iz kuće, kada smo makar i ovako zajedno, tada izgledaju samo kao mnogo ružan san.

Smem da ti priznam da bi mi bilo lakše da je igde drugačije, samo da znam da ima gde da se pobegne, i da me brine neki čudan osećaj da ovaj svet više nikada neće biti isti.

Naravno, tebi mogu da kažem da sam sigurna da ćemo ove nevolje kao i druge do sada preživeti, ali me strah posledica. Svih, a najviše onih koje će trajno povrediti naše duše i glave.

Jer, u ovom mom jednom neponovljivom životu, svaka nedelja bez zagrljaja i dragih ljudi je izgubljena. Danas smo tu, a sutra, ko zna.

Biće, biće ih opet, vidim ti u očima.

I dok me ramena i laktovi bole a šake stežem da ne bih zaplakala, grlim te pogledom sa dva metra razmaka…

Dok smo samo na fizičkoj distanci i ako je ona jedina, sve dok nam duše nisu udaljene i dok smo u korak sami sa sobom, dobro je.

Samo tada biće, da, biće opet zagrljaja. Naizgled sitnica, obična stvar, a tako mnogo nedostaje…