Dvanaest nedelja belog papira


A što ne vodiš dnevnik, pa to objavljuješ? Hm, možda bi i bilo zanimljivo.

I korisno. Znam, pisanje leči, čisti dušu, bistri misli.

Pisanje volim. Ide mi, čujem od ljudi.

Pa onda, gde je zapelo? Zašto ni jedan dan tih 12 nedelja nije obeležila ni jedna misao, ni jedna reč na papiru?

*

Šta bih pisala? Ono što želim da zaboravim? Da ostane što manje traga? Da pišem o svojim ali i tvojim strahovima, slutnjama, proklizavanju između želja i potreba s jedne i zdravog razuma s druge strane?

Ne, nije bilo toliko strašno i crno. Hej, ovo je Balkan, nama je u genima da se snalazimo. Ne možemo mi koji smo socem od kafe prali tiganje devedesetih i mesili embargo kolač da budemo nespremni.

Kako to mislite, nemate bar po deset kilograma šećera i brašna, litre zejtina, zalihe svega od čega se može napraviti obrok? Nemaš kvasac? Pa imaš valjda sodu bikarbonu, čime ti ženo ribaš kujnu i kupatilo?

O čemu stvarno da pišem a da onaj ko čita ne kaže: samo mi je tvoja muka falila, malo mi ove moje! I kako da pišem o nevoljama kad sam za ovaj moj simpatičan broj decenija toliko kriza doživela, da više ne umem ni da se zabrinem? Ili kako da kažem da nam je bilo sasvim lepo, da su dani bili ispunjeni, imali smisao i onaj lepi životni kolorit, a da neko ne pomisli da, sirota, sigurno imam nekih psihičkih problema?

Jeste, ono čime se mi bavimo prvo je „stradalo“. Na žalost, obaveštavamo vas da vaša predstava neće moći da se odigra dana….predstavu moramo da otkažemo…i sledeću, zatim i onu posle nje, i onu kasnije, i – sve! Korona. Pozorišne scene se zatvaraju. Nema koncerata. Katanac na bioskope.

Trk u šoping centar. U ruci spiskovi, jedan za knjižaru da se nabavi hrana za mozak važna za ostajanje u ravnoteži, druga za supermarket i namirnice koje imaju rok upotrebe od, koliko, hajde da računam za 6, ne, bolje 8 nedelja…

Već sledećeg dana – vanredno stanje. Dobro, to smo i očekivali. Nego, šta to u ovoj situaciji podrazumeva?

Mama, nemam predavanja na fakultetu. Ni ja. E, javili, ipak ćemo imati časove ali preko interneta. Otkazali bilborde. Stopirali reklame. Stala prodaja svega. Daj ovamo taj papir, pravim novi spisak, treba nam mnogo toga za još najmanje 2, ne, bolje 4 nedelje! Gde ćemo to sve da stavimo? Snaći ćemo se. Valjda.

Zamrzivač? Nemamo. Da kupimo? Evo, ovi imaju 45 modela koji nam odgovaraju. Evo ovaj recimo. Uh, ne rade danas više, zbog policijskog časa.

Minut do 9 je, jutro. Dakle, tema dana je kupovina zamrzivača. Otvaram link sačuvan dan ranije. Nema više tog modela. Dobro, pogledaću ostale. Ali, nema ih više toliko, ostalo je samo 5 modela! Idi što pre, molim te.

I otišao je. Posle sata čekanja u redu ispred prodavnice uspeo je da kupi jedini preostali zamrzivač od 45 prethodnog dana. Izgleda ipak nismo originalni u idejama i planovima…

Ćerka je kupila metre materijala za šivenje posteljine, uspela da kupi i lastiš. Skinula sam kroj sa interneta za šivenje maski. Tri dana seckala, sedela za mašinom i spajala ivice a zatim pravila trake i paspule. Sada imamo maske za lice, za svakog po par komada, valjda dovoljno za narednih mesec, dva, najviše tri. Za toliko imam živaca.

Sva sam u planovima i aktivnostima, prilagođavam život novoj situaciji, zapisujem ideje, pratim vesti pa potonem, izađem na terasu i duboko udahnem pa puna energije nastavljam dalje. Znam, važno je adaptirati se i uposliti mozak i telo. Recimo, ruke. Šijem. Kuvam. Mesim. Delim pite, kolače, keksiće. Vežbam kao da mi je potrebna norma za olimpijske igre. Pričam, satima, zovu stari prijatelji, iz osnovne, srednje škole, razni saradnici, bliski, poznanici.

Čitam knjige koje sam kupila, gledam filmove, serije, satima. Sad ću da sredim ceo stan! Krenem pa me napusti motivacija. Gde žurim, imam nedelje pred sobom!

I tako, zbrkanih misli, odem da se tuširam. Dohvatim najbližu bocu. Taj miris, to je ona kupka koju smo koristili na moru prošlog leta…Zamirisa kupatilo na lavandu i vanilu…nestade i korona i vanredno stanje i taj dan i cela nedelja…zapljusnu mi Jadran misli i zaustavi vreme…

*

O čemu da pišem? Da li o tome da sam, kada je vanredno stanje ukinuto, imala razloga za osmeh zadovoljstva jer su nedelje iza nas pokazale da smo nas dvoje i više nego dobro kada smo stalno zajedno? Ili da smo izgleda decu dobro učili životu jer su bez histerije i panike prihvatile situaciju i razumno se ponašale?

Smem li u ovim vremenima kada je u modi kritikovanje, teorije zavere, slutnje, proverene strašne informacije iz tajnih izvora i od nekih ljudi, mogu li da kažem da smo dobro i da živimo i dalje samo svoje, divno ispunjene živote? Da li je to u redu da kažem, a da niko ne pomisli da je meni iz nekih razloga lako i dobro? Ili da napomenem ono s početka, da su nama poslovi stali već onog dana kada se epidemija pojavila na ovim prostorima?

I zato je moj papir bio prazan 12 nedelja. Bilo me pomalo i strah da pišem o radosti i lepoti postojanja. nisam se usuđivala da napišem da sam i pored svega srećna iako vrlo zabrinuta.

Ili, još gore, nisam se usuđivala da pitam kako je to tako teško biti po ceo dan sa sopstvenom decom i partnerom, gde je nestalo međusobno poštovanje i razumevanje, kako to nemate o čemu da razgovarate, šta zajedno da radite. Da li je moguće da je toliko neprijatno biti i sam sa sobom i sopstvenim mislima?

Znam, nisam napisala ni reč i zato što nisam želela da zabeležim ono što bih u tom trenutku osećala, tu klackalicu osećanja i misli. Drugačije je sve kada prestane da bude prezent.

Kada se ringišpil zaustavi i vrtoglavica popusti, ima vremena da se duboko udahne vazduh, srede utisci, nebitno i neželjeno izgura u neki ćošak.

I onda papir više nije prazan.

Da, znam, ali neću da promenim naslov u „prvih 12 nedelja“. Vidim. Ali, stojim, čvrsto. Spremna iznutra za izazove koji su pred nama.

I punjenje papira onim lepim bojama života, ima ih.