Trenutak kada se oči ne pomeraju. Treptaja ili nema ili su neprekidni. Kada bi usta izrazila nevericu, ali nemaju snage. Onaj momenat kada nas nešto uplaši.
To je onaj uplašeni pogled koji nastaje godinama, raste skoro svakodnevno. Grade ga razočaranje, beznađe i najviše strah što neke vrednosti nestaju, što nam se suština negde zaturila. I što je zavladao primitivizam i divljaštvo, i bahatost i svaki oblik površnosti. Što je postalo smešno koristiti mozak ali smo za fizički obračun uvek spremni.
Kad me ne uplaši šamar koji je jedna odvalila drugoj ženi, jer je ova krenula da uzme pile iz frižidera u prodavnici. Ne možeš ti, to je moje, prva sam ga ugledala, to što si mu bliža nema veze. Ja sam bezobraznija.
Ne uplaši te postupak nego njegov uzrok. Da je to dopustivo.
I njoj i sličnima. Onima koji se laktaju po redovima, kojima su oči gladne, koji otimaju ne zato što nemaju nego da bi ti pokazali da mogu, da su glavni. Posle to preprodaju, češće bace, na žalost onda kada prava sirotinja to ne može da iskoristi.
A kako bacaju? Normalno, preko terase. To mi glupi nosimo đubre do kontejnera. Oni ga zafrljače, a ako nas pogode nema izvinite nego te još izvređaju što si, recimo, na svojoj terasi baš sad. Može im se! Ko će da ih kazni? Niko.
Kažnjivo jeste, pored toga što je ružno, isto kao i kada pljuju i tresu nos po ulici. Ali, njima je sve dozvoljeno. Nama ako se ne sviđa možemo da se iselimo iz svog rodnog grada, iz države. Taman više mesta za njih!
Baš bi im godilo da nema nas. Budala koji mole za mir kada je kućni red. Posebno posle ponoći. Nas smešnih jadnika koji noću spavamo, ujutru ustajemo a danju radimo.
Da bismo platili račune na vreme. Ko to još radi? Lepo ne plaćaš, posle nešto muljaš i super prođeš. Kakvo bre čišćenje zgrade? To plaćamo mi koje su zatekli, oni, posebno ako su podstanari, imaju manire gosta hotela sa 5 plus zvezdica.
Dok utvrdimo čija je dužnost da učestvuje u održavanju okruženja, onaj koji stan izdaje ili onaj kome se izdaje, usmerdećemo se. Zato, radimo i plaćamo i za njih. A oni nas se smeju, s pravom, zato što smo budale.
I sada su nam pogledi uplašeni kada vidimo redove i tuču oko nagrade na otvaranju bilo koje prodavnice. Gaženje dece kada se dele sladoledi. Udaranje laktovima u glavu kada se poklanja bilo šta, makar i flajer, kesa, majica u bilo kojoj veličini, to je najbolje.
Desilo se da sam na jednoj manifestaciji imala na sebi promotivnu majicu. Priđe mi žena i pita šta imam da joj dam. Ja, vala, ništa nisam imala pa nemam ni sad. Reče da joj dam makar majicu. Da se skinem? Ostanem gola? Odgovori, kao da me čula nije, da ona mora nešto da dobije džabe.
Pri tom, ja nosim XS, ona najmanje XXL … ali džabe je slatko, taman da ti nikada neće biti potrebno.
Okrenula sam glavu na drugu stranu i ćutala. Znate ono: pusti budalu. A ima još narodnih mudrosti, tipa: ne spuštaj se na taj nivo; nismo svi isti; ima nas raznih…Ima. Slažem se.
Svakim danom sve više primećujem provaliju koja je sve veća, ona između dve najviše primetne grupe ljudi. Nas i njih.
Oni misle da svako ima pravo na svoj način života, ali samo pod uslovom da su oni u pravu. Mi se s tim slažemo, ali kad kažemo da mislimo drugačije, odmah nas: vređaju, ismevaju, kritikuju, svađaju se s nama.
Šta će biti sutra? Moraćemo da slušamo njih, i trpimo sve oblike bahatosti i primitivizma, i ćutimo? Hoćemo li imati ikakva prava?
Pitam jer sam imala taj uplašeni pogled, mešavinu tuge i neverice, zbog haosa u tek otvorenim prodavnicama globalno popularnog brenda. Ne, ne čudi me interesovanje ljudi. Ne mislim ništa loše o tom lancu radnji, naprotiv, baš lepo što ih sada ima i kod nas.
Znam ja da je slično i u takozvanom razvijenom svetu. Samo što mene ne pogađa taj svet, ne, zgrozi me ili nasmeje. Mene boli kad vidim da mi postajemo takvi, često i gori.
Boli kad vidim gde idemo mi ovde, jer volim ovaj narod i ovu zemlju. Pogađa kad tone ono što ti je u srcu, baš me briga što je i u ostatku sveta tako. Nisu „moji“.
Jasno mi je da je siromaštvo sve veće, ali nekako mi se čini da tamo nisu bili oni koji baš nemaju novca, više nemaju štošta drugo. Osećaj za druge. Minimum kućnog vaspitanja. Meru.
Ne podsmevam se redovima ni ljudima u njima, željom da kupe proizvode po nižoj ceni. Pa, i ja gledam cene, ne kupujem nasumice, poredim iznos novca koji treba da dam sa kvalitetom, potrebom. Računam, razmišljam.
Ali, ne razumem zašto su dolazili satima pre otvaranja, trpali u korpe količine hrane za mesec-dva, i to namirnica koje se kvare posle par dana? Zašto nisu kupili koliko im je dovljno, i kao ljudi ostavili i drugima, da i oni uštede? Zar to nije – ljudski?
Čemu udaranje? Ko to sebi i kako daje pravo da nekome otima? I zašto nije zbog toga kažnjen?
Gde je nestalo ono da parče hleba podeliš sa onim ko ga nema, zar nismo rasli deleći užinu na pola?
Ili su nam oči gladnije od guzice, a mislimo da ćemo je količinom svega što je opipljivo zasititi? Šta nam zapravo nedostaje?
Jesam, uplašena sam. Zato što vidim da su u modi tuče, makljaju se na TV kanalima, pre ili posle seksa s bilo kim, nema veze, to ljudi vole da gledaju. Oni koji ne vole ne smeju to glasno da kažu.
Tuku se u saobraćaju, povod se lako nađe, vozio je sporo morao sam da izađem i prebijem ga. Na sportskim dešavanjima, ne samo fudbalskim, to je već postalo normalno, nego i onima na kojima se takmiče deca. I tuku se ne samo očevi nego i majke. Videla svojim očima. I to majke čija deca imaju jednocifren broj godina, kojima je sport još uvek samo igra.
Mlate se u autobusima, na pijacama, u zgradama, na plažama, kafićima… Doduše, nisam čula da se neko pobio u biblioteci, knjižari, pozorištu, bioskopu.
Ne znam da li me više brine takvo ponašanje, ili to što postaje jedino ispravno, ili to što ako kažeš da ti se ne sviđa odmah skoči neko treći pa tebe kritikuje jer si rekao šta misliš. Čekaj, znači ovaj može da bude nevaspitan, ti možeš da kritikuješ mene, a ja, ja izgleda ne smem – ništa!
E to me plaši. Gledam. Ne verujem. Znam, može drugačije, bolje. Ne, nije stvar novca. do svega je, najmanje je do materijalnog siromaštva.
Ne zameram. Ali, ako želimo da se ne poubijamo, neko će morati da dune u pištaljku. Da naredi da zakoni počnu da se primenjuju. Da se divljaci kažnjavaju. Vrati makar minimum lepog ponašanja, za početak toliko da drugi od nas mogu da dišu.
Ako smo ovakve modele ponašanja prekopirali sa „zapada“, hajde onda da preuzmemo i sisteme i brzinu primene kažnjavanja.
Sad mi je opet u mislima ona otimačica pileta. Jesu li je tako tukli roditelji, muž, udara li tako svoju decu? I, kada ostane sama sa sobom, da li se oseća kao pobednik, kao uspešna žena zbog toga što je bila jača? Mora da je ponosna, postala je popularna za par sati.
A porazila sve nas. Sebe najviše, jednom će shvatiti.
