Ustaneš ujutru, naravno, na silu. I posle par koraka krene da te patosira hiljade moranja. Moram da požurim. Moram na posao. Moram u prodavnicu. Moram da skuvam ručak, stavim veš na pranje, peglam. Moram da se javim ovome i onome, uradim i ovo i ono. Samo fizički stojiš,[…]

Naš poštar zvoni na poseban način. Zato u žurbi prođem pored interfona i otvorim mu vrata bez dizanja slušalice. Ali, on zvoni ponovo. To znači da nam je stiglo nešto što mora da nam da u ruke. Veliki koverat. Debeljuškast. Anđela ga otvara, čita neku čestitku i ćuti[…]

Prohladni i očaravajuće vedar februarski dan. Nas dvoje i naša dva psa. Idemo u prirodu, između ostalog i sa željom da se njih dvoje istrče i igraju posle par kišnih dana koje su proveli u stanu. Da njih nema, mi bismo bili na drugom mestu. U nekom kafiću,[…]

Da te pitam: smeš li da se raduješ onako baš iskreno, celim bićem, da svi vide? Da skačeš kao dete, cičiš od veselja? Imaš li uopšte potrebu za tim ili to radiš samo u sebi, tek razvlačeći usne u osmeh? Ima li u tebi spremnosti da rizikuješ ili[…]

Taj strašni stres. Ne onaj koji se rađa kada su pitanju divni trenuci i dešavanja, već onaj praćen nervozom, tugom, besom, osećajem manje vrednosti, porazima i raznim nevoljama. Ja kada bih znala neki recept da se u sekundi oslobodim svih i svega što mi prevrću želudac, ja bih[…]

Pre par godina razgovaram sa nekim Dancima, pitam kakve su tamo kazne za nelegalnu gradnju, jer je tih dana jedna od najvažnijih tema kod nas bila upravo legalizacija objekata. Gledaju me zbunjeno, tri puta im ponavljam pitanje. Kakve kazne? Nelegalna gradnja? Zašto bismo gradili nešto za šta nemamo[…]

Bio jednom jedan rat. Ne ovaj naš, onaj globalni pre njega, ali jednako lud. Posebno na ovim prostorima. Kad se glavom plaćalo i ono što s ratom nije imalo veze. I svašta se posle rata gura pod tepih. A guralo se i pod zemlju, i iz zemlje, odnosno[…]

Ne moraš ti uvek da odgovoriš, znaš? Kakav je, njegova uvek mora da bude poslednja! Au, njoj jezik i mozak nisu u konekciji, ta ne promisli pre nego što izgovori. A vidi ovog kako je fin, blagi izraz lica, smešak, ćuti. Divan čovek. Nikada se ne buni, kao[…]

Došla neka vremena kad je svašta nenormalno postalo normalno, i obrnuto. Trepćemo zbunjeni. Da li je stvarno tako ili nam se samo čini? Da nas nisu možda stigle godine, pregazilo vreme, okamenili stavovi? Da nismo, možda, omatorili? I da jesmo mi, ali šta je sa mlađima? Za starije[…]

„A koji si ti čips jela kad si bila mala?“ Kako koji, onaj jedan jedini. Čačanski. I to sa ukusom? Krompira. Valjda. Mi smo birali između njega, Smokija i grisina. Kojih? Jednih jedinih. I to ne svaki dan. Više onako, s posebnim povodom. Donesu ti gosti. Deda Mraz[…]