Stvarno nema smisla, pa vi nikad da, kao porodica, sednete u isto vreme za sto i ručate! Možda, mislim se ja, nema smisla, ali je pametnije. Kad ste vi poslednji put jeli svi zajedno za stolom? Svakog dana? Vau, svaka čast. Mi ne bismo. Svađamo se i bez[…]

Eto, neću baš da ćutim! Ćuti i ti! Nemoj ni da mi cokćeš. Ne krsti se. Znam da ti se ne sviđa, ali to svi rade, dobro, skoro svi. Pa što da ne radim i ja? Znam, ti to kukanje ne voliš. Ne bi rekao da ti ne[…]

Trenutak kada se oči ne pomeraju. Treptaja ili nema ili su neprekidni. Kada bi usta izrazila nevericu, ali nemaju snage. Onaj momenat kada nas nešto uplaši. To je onaj uplašeni pogled koji nastaje godinama, raste skoro svakodnevno. Grade ga razočaranje, beznađe i najviše strah što neke vrednosti nestaju,[…]

Kada smo par godina pomislili da je trenutak da kupimo vikendicu, nađemo neki naš raj u prirodi za oporavak od gradskog ludila, plan je bio da tamo odlazimo svakog vikenda. Skoro svakog, osim ako ne veje, nije sve zaleđeno, ne pljušti previše. I tako, završava naše peto leto[…]

Gledam ja nju, gleda ona mene. Ona mi se tačno keseri u lice. Ja se nje plašim. Zato što je ogromna. Svakog dana raste, uopšte ne znam kako! Borim se s njom, majke mi. Ali ne uspevam da je savladam. Dame i gospodo, da vam je predstavim –[…]

Nemate pojma koliko ne volim sutra. Časna reč. Ceo mi se stomak pretvori u kamen kad čujem to „sutra“. Jer znam, uglavnom nikada ne dođe. A ponekad se pretvori u „juče“. E to je onda belaj! Jer si mislio da je i dalje sutra, pa se nije desilo,[…]

Kako može da te ne zanima? Pa, lepo, može. Što si bre takva? Kakva? Pa nezainteresovana, tebi je kao dobro, šta li. To kako mi je nije bitno, ne zanima me. E tako ja skoro svaki dan. Na pola puta između toga da ipak objašnjavam kako sam, i[…]

Pričamo mi istim, srpskim jezikom. Ali se nešto ne razumemo. Pa mi eto došlo da malo prevedem neke reči. Jer ih mnogi, mlađi posebno, koriste drugačije nego što se to ranije radilo. Onomad kada su ljudi više i bolje i razumeli i poštovali, i sebe i druge. Evo[…]

Možda se sećate, nekada nije bilo drugačijih, osim balona koje bismo sami naduvavali. Pa su nam govorili da pazimo da ih ne bismo previše naduvali, jer su umeli nezgodno da puknu. U sekundi, tako da su nas mogli i povrediti. I samo naizgled neočekivano… Često imam osećaj da[…]

Samo je važno želeti. Sanjati. Imati cilj. Biti u tome konkretan, a maštovit, hrabar, ali i razuman, odlučan, ali ne siliti. I sve će doći. Malo sutra. Tako su mnogi propustili niz realnih šansi i trenutke radosti pred kojima se nisu zaustavili, jer nisu umeli da ih primete.[…]